Holivud uči matematiku

Filmski stvaraoci na volšeban način u svoja ostvarenja utkivaju matematička pravila kojima se gledaočeva pažnja vezuje za platno ili ekran. Hoće li se uvesti snimanje mozga posetilaca
Ako ste ikada napustili bioskopsku dvoranu sa osećanjem da je film koji ste gledali u duhu nekakvog obrasca, bili ste u pravu.
Niste ni pomislili, nadamo se, da se u Holivudu izučava matematika. Zvanično niko ne podučava, ali reditelji – naročito omiljenih ostvarenja (i među kritičarima i na blagajnama) – na volšeban način utkivaju matematička pravila. Nedokučivi obrazac (formula) kojim svačiji pogled neosetno vezuju za zbivanja na filmskom platnu.
Naučnici su, naime, nedavno pokazali da su mnoga od najgledanijih (i najprodavanijih) filmskih dela skrojena tako da što više zadrže gledaočevu pažnju. Na svojevrstan način se ispostavlja da za uspeh nisu toliko zaslužni ni omiljeni glumac (glumica), ni srceparajuće priče već ponavljanje odsečaka utvrđene dužine uhvaćenih okom kamere. Film ionako od najranijih dana zovu „pokretnim slikama”.
Na Univerzitetu Kornel (SAD) proučili su 150 najisplativijih drama, komedija i trilera, snimljenih od 1935. do 2005. godine. Otkrili su da se brojni od najnovijih odlikuju prizorima slične dužine koji se iznova pojavljuju u pravilnim vremenskim razmacima. I to je u saglasnosti sa istraživanjem iz devedesetih kojim je obelodanjeno da seckanje poruke (informacija) prema ravnomernom i ponavljajućem uzoru privlači pažnju.
Prikovana pažnja
Drugim rečima, posmatraču je kudikamo teže da odvoji pogled od ekrana. Profesor Džejms Kating objašnjava da su se filmadžije izveštile u uklapanju takvih scena u celinu povinujući se ritmu gledaočevog upijanja, nagoveštavajući da će u sledećih pedesetak godina za sve akcione filmove u „fabrici snova” nadomak Los Anđelesa to postati maltene obavezujuće pravilo.
Sličan uzorak, iako nije toliko očigledan, pomalja se i u nekim ostvarenjima nastalim pre devedesetih, što dokazuje da pojedini režiseri nisu namerno koristili dotičnu formulu. Verovatnije je da su jednostavno oponašali ustrojstvo filmova koji su zavredili pohvale.
Dva nastavka „Ratova zvezda” su u savršenom skladu sa malopređašnjim naučnim nalazom: „Sitova osveta” iz 2005. i „Imperija uzvraća udarac” iz 1980. U tom pogledu nimalo ne zaostaju ni „Savršena oluja”, „Zgodna žena” i „Buntovnik bez razloga”, a ni brojni drugi iz nedavne prošlosti. Nasuprot tome, crno-beli film je veoma malo uvažavao zakonomernost ponavljanja scena gotovo iste dužine. Ali ne isključujte prerano lični ukus: profesor Džejms Kating kaže da je „Sitova osveta” užasna.
Tim Smit sa Univerziteta u Edinburgu (Velika Britanija) pokazao je da se savremeni filmovi kroje tako da se što više ljudi usmeri u isto vreme u isti deo ekrana! A to je znak da je pažnja gledalaca više prikovana za zbivanja. Hoće li uskoro uvesti snimanje mozga bioskopskih posetilaca, što bi se moglo nazvati – neurokinematografijom?
Može se reći da filmski majstori, uglavnom, uvažavaju zakone fizike jer nemaju drugog izbora, ali kada se dočepaju specijalnih efekata, nema kraja izvrtanju stvarnosti.
Bez vriska u svemiru
U gotovo svakom akcionom filmu možete videti da je dovoljan sudar i malo prolivenog benzina da se automobil za tren pretvori u buktinju. Zgodno za podizanje adrenalina, ali nema mnogo veze sa stvarnošću: benzin neće eksplodirati ako nije pomešan sa oko 93 odsto vazduha!
Svetlost, kao što zna maltene svako dete, putuje brže od zvuka. U „fabrici snova” to nikako da shvate: na celuloidnoj traci grom ne dolazi posle munje, odigravaju se istovremeno. Dogodi se erupcija vulkana, a eksploziju čujete odmah, umesto sa zakašnjenjem. Na bojnom polju vidite i čujete prasak u isti mah bez obzira na to koliko su udaljeni.
Filmadžije uporno teraju gledaoce da poveruju da je radioaktivnost zarazna i da se od toga svetli u mraku. Odakle ta zamisao? Od Homera Simpsona? Radioaktivnost, dakle, nije zarazna. Ukoliko je neko izložen radioaktivnim neutronima iz atomskog reaktora postaće i sam nešto radioaktivan, ali sigurno neće svetleti u mraku.
U poplavi novijih ostvarenja s mnoštvom borilačkih veština (od „Matriksa” do „Čarlijevih anđela”) možete videti devojku koja udarcem nogom nekog pošalje u drugi ugao sobe, a da sama nije odletela na suprotnu stranu. Osim ako nije oslonjena na zid ili neku drugu čvrstu površinu.
Niko se više ne čudi kada nesrećni kojot iz crtaća, večno proganjajući pticu trkačicu, ode preko ruba litice, ostane da visi u vazduhu dovoljno dugo da tužno mahne i onda padne u provaliju. U stvarnosti, autobusi i automobili to nisu u stanju, ma koliko snažno pritisnuli papučicu gasa. Čak i ako vozite veoma brzo, izgledi da smesta propadnete prilično su veliki.
Šta se događa kada gledate usporenu scenu (slow-motion) u kojoj junaci pokušavaju da, jurećim autom, preskoče napuklinu u most. Često ćete ih čuti kako vrište, ali im se glasovi ne menjaju. U stvarnosti, ako dva puta usporite pokret, učestalost svih zvukova trebalo bi da opadne za celu oktavu. To znači da bi žene zvučale kao muškarci, a muškarci kaooperski pevač koji peva bas.
U filmovima granate, obično, ubijaju samo osobu koja se nađe iznad nje u trenu rasprskavanja. U stvarnom životu to je drukčije – eksplozija će ubiti svakoga ako se zatekne dovoljno blizu. Tane koji iskri novija je pojava u specijalnim efektima, a služi tome da posmatraču verno dočara kako se junak za dlaku izvukao. U stvarnosti iskre ako gvožđem ili nekim drugim čvrstim metalom stružete tvrdu površinu zato što se komadići lomljivih materijala zagreju do usijanja i razlete. Nevolja je u tome što su meci, uglavnom, načinjeni od olova, gustog i mekog metala koji se minimalno tare jureći kroz cev pištolja. Jesteliikadvidelidaizpištoljaiskrikadasepuca? Ne.
Majka svih naučničkih prigovora filmovima čija se radnja odvija u svemiru glasi: zvuk je treperenje vazduha. U svemiru nema vazduha, stoga ni zvuka. Ne biste čuli astronauta ni da na sav glas viče samo metar od vas. U filmu „Vanzemaljci” režiser je pokušao da popravi ovu zabludu, pa su ga najavljivali rečenicom: „U svemiru te niko ne čuje kada vrištiš”
Stanko Stojiljković