Uvek me ljudski bezobrazluk iznenadi

… a ne bi trebalo. Jednostavno treba prihvatiti da, zao mi je ako sada mislite da mi je elitizam srednje ime, a da se u snobizam kunem (mozda ste i u pravu), nekim ljudima nije mesto tu pored vas…u okruzenju… u zgradi, na poslu….To su ljudi sa kojima `zivimo` a ne zelimo ni da ih sretnemo. A srecemo ih. I onda posle usputne uvrede ili prostakluka pitate se da li je mozda neko drugi kriv? Mozda roditelji tog bica koji uziva u nanosenju uvreda drugima, ili mozda ste vi upravo krivi. Mozda vi nemate pojma. Mozda ste vi nekulturni, puni jeda i zla? Mozda upravo vi trazite zrtvu od ranog jutra za sve svoje negativne misli? Ili…mozda je to jos jedno ustupanje mesta zlu i mesta ljudskoj gluposti? Verovatno jeste, jer jednom popustiti, znaci skoro uvek popustiti, samo je pitanje ko tu izlazi kao pobednik.
I isto ono sto vazi za nasilne roditelje ili muzeve dzelate, vazi i za proste i nevaspitane. Ne birati reci i ne procenjivate sopstvene postupke, prozivljavati svoje neprozivljenje zelje kroz nejake (i za razliku od vas vaspitane) oko sebe je samo impotencija jedne osobe. I muske i zenske. I, izvinite, impotencija znaci nemoc.