Ovih dana sam pocela da osecam ponovo mirise. Pocela sam da setam, zaboravljam na radni sto, politicke promene, drzavu, shopping, najnoviji download. Neverovatno je kako smo lako zaboravili sta znaci zivot, ali onaj pravi, kakav nam je dat. Neverovatno je kako smo zaboravili kako je lepo samo posmatrati nespretno dete u parku koje je tek prohodalo, kako je zaviriti u mirisne sacuvane skromne baste nekih usamljenih baka na rubu naseg grada, koliko smo lako zaboravili prizor kakav moze da ostavi samo rascvetano bagremovo ili ruzino drvo u ovo doba godine. Kako smo se lako odvojili od nas samih.
Juce sam videla rodu. Rode su se vratile i to na samo pet-sest kilometara od centra grada. Njoj je malo trebalo, kao da ne sme blize, kao da zna da je deca vide samo kroz retke crtane filmove koji tretiraju ovaj nas svet. Roda je poletela, sama, negde.
I na kraju, znam da nisam mogla, a da se na trenutak ne vratim blogu, jer bez bloga, ni o rodi se ne bi culo, a ovako je mozda jos neko od vas potrazi, odmah tu, na par kilometara. I nisam je slikala, zamislite je. Kao nekada.
No comments:
Post a Comment