Na prve vesti o svetskoj ekonomskoj krizi u oktobru i novembru 2008. domaći bogataši i njihove ljubimice nisu se naročito obazirali. Po principu „daleko je to od nas“, džipovi i luksuzni automobili su jednako kao i ranijih godina zujali po beogradskoj Ulici Strahinjića Bana (Silikonska dolina) i kraj splavova pored nekadašnjeg Hotela Jugoslavija na Dunavskom keju, a namontirane sponzoruše troškarile po buticima u centru grada i povremeno letele do Rima i Milana da nabave preko potrebne krpice. Onda je svetski virus zahvatio i Srbiju, i ovde je moralo negde da se „uštine“ na troškovima. Kriza se na srpske devojke za zabavu odrazila dvostruko. Njihovi patroni su im posvećivali znatno manje pažnje i manje vremena provodili s njima, a počela je i tiha seča finansija koja je unela nelagode u odnose na ovom parčetu srpskog asfalta.
Marko J., jedan od top-menadžera banke koja se u 2008. godini ubrajala u tri najuspešnije po ostvarenom prihodu, objašnjava šta se promenilo u odnosu sponzoruša i njihovih sponzora od dolaska krize na naše prostore: „Meni lično nije smanjena plata i ja i dalje mogu da finansiram svoju devojku, ali radim u proseku 10-12 sati dnevno, jer je sada mnogo teže i treba uložiti više napora nego pre krize. Nemam vremena da se viđam s mojom devojkom i sve više razmišljam da je batalim. Plaćam joj stan u centru Beograda 700 evra mesečno i dobija još 1.000 za svoje troškove, kupovine i druga ludila. Ja mogu da je vidim svega dva-tri dana mesečno i sve više mislim da bacam lovu uzalud.“ Marko dalje objašnjava da su i mnogi drugi sponzori u takvoj situaciji, ne zbog toga što imaju mnogo finansijskih poteškoća, već zbog toga što je besmisleno rasipati se ni za šta. „Većina mojih poznanika iz sveta biznisa bi otkačila svoje devojke, ali to ipak ne čine zato što je u određenim krugovima u Srbiji imati sponzorušu statusni simbol. Kada neko otkači dobru ribu, pogotovu onu koja se dopada i drugima, glasine se odmah šire i svi će reći da je puk’o, a to je loše za biznis jer vam onda svi okreću leđa i smatraju da više niste moćni kao ranije.“
Ovu neobičnu situaciju u kojoj do juče imućni sponzori vagaju da li da se reše svojih ljubimica bliže opisuje i Viktorija, sponzoruša najvišeg ranga, sa 16 godina iskustva na vrućem asfaltu. „Meni je moj tipus došao pre mesec dana i rekao da moramo ozbiljno da pričamo. On ima tri firme, a dve su trenutno u blokadi. Skroz je s*eban i kaže da mu nije ni do seksa ni do zezanja. Ipak, hoće da me ispoštuje, ali je tražio da se iz kuće u Cvijićevoj preselim na Novi Beograd ili u neki jeftiniji stan jer mora da plati sinu i ćerki stipendije za faks u Londonu i hoće da smanji troškove. Dao mi je tri dana vremena da razmislim i da donesem odluku. Popi*dela sam nakon toga i htela da otfuram s nekim drugim, ali kada sam se konsultovala s koleginicama savetovale su me da pristanem jer je jedna od njih, koja važi za vrh u našem poslu, dobila nogu od jednog od direktora najveće domaće kompanije. Našli smo stan i selim se na Novi Beograd početkom jula.“ Još jedna među sponzorušama poznata na Monci, Akapulku i Amsterdamu kao kraljica splavova, Diksi, takođe je osetila ekonomsku krizu na svojim leđima, ali iz sasvim drugih razloga. „Sponzor mi je zabranio da izlazim na ona mesta gde smo zajedno izlazili ranije. Neće da me vide drugi kako tamo izlazim sama pošto on, otkako je počelo ovo sranje s krizom, uopšte više nema vremena. Tako da sada imam restrikciju na neke restorane i moje omiljene splavove. Lovu mi još nije uskratio, mada sam čula da njegova žena, koja zna za mene, laje kao besan ker na njega zbog toga. Mislim da mi neće uzimati pare, jer zna da mi pričamo s koleginicama i tako bi se pročulo da je stipsara, a on nosi satove od hiljadu evra i najskuplja odela u gradu. Ne da on na sebe, ne zato što sam mu ja važna, nego zato što voli svoje du*e...“
B 92
No comments:
Post a Comment