KULTNA platinasta plavuša, neprikosnoveni seks-simbol i personifikacija holivudskog glamura. Najvoljenija i najnesrećnija. Od fatalnih najfatalnija. Svevremenska Merilin Monro.Jedna od najvećih holivudskih ikona, rođena je 1. juna 1926. godine u Los Anđelesu, kao Norma Džin. Od samog početka, njen život je ličio na scenario nekog burnog i ne naročito srećnog filma. Odrasla je bez porodice, okružena strancima, bez sigurnog i čvrstog oslonca. Njena majka Gledis Bejker, bila je nestalnog karaktera, ali i psihe. Posle prvog problematičnog braka, u kojem je rodila dvoje dece, Gledis se udala za norveškog emigranta Martina Edvarda Mortensona. Ali, još pre nego što će roditi Normu, on je napušta, što će kasnije pokrenuti sumnju da Mortenson, zapravo i nije bio Normin otac. Kakogod, Merilin svog oca nije nikada upoznala. U NEMOGUĆNOSTI da se sama stara o detetu, Gledis pronalazi hraniteljsku porodicu, u kojoj Norma živi do svoje sedme godine. Kratkotrajan zajednički život koji je usledio, prekinut je Gledisinim nervnim slomom. Norma je, privremeno poslata u dom za siročad, gde je bila izložena 
raznim poniženjima, ali i seksualnom uznemiravanju. Na sreću, prema nalogu suda, Normin novi staralac postaje Grejs Mekki Godar, najbolja prijateljica njene majke. Sa njom i njenim mužem Norma ostaje do svoje 16 godine, kada se njih dvoje, zbog posla sele na istočnu obalu. Jedina opcija da ponovo ne ode u dom, bila je udaja. Kako je već neko vreme izlazila sa 21-godišnjim Džimijem Doertijem, momkom iz komšiluka, Grejs Godar je savetuje da se uda za njega. Brak je sklopljen 19. juna 1942. i bez obzira na okolnosti, njihova ljubav je bila iskrena. Kada se 1944. Doerti priključio mornarici, Norma Džin počinje da radi u fabrici aviona i padobrana, još uvek daleko od svoje holivudske karijere. Prelomni momenat, dešava se nekoliko meseci kasnije, kada u fabriku dolazi fotograf Dejvid Konover, kako bi fotografisao žene koje svojim angažovanjem daju doprinos ratu. Zadivljen njenom fotogeničnošću i potencijalom, obezbeđuje joj potpisivanje ugovora sa modnom agencijom. Ubrzo, tada još uvek smeđokosa Norma Džin, postaje jedan od najtraženijih modela, čije su slike krasile mnoge magazine. Sada već obuzeta snovima o filmu i slavi, kreće na časove glume, fascinirana svojim idolima, pre svih, legendarnom Džin Harlou. Zahvaljujući modelingu, skreće pažnju filmskih skauta i dobija mogućnost probnog snimanja za "Tventi senčeri foks". Njeno oduševljenje remeti Doertijev povratak kući, koji se ne slaže s njenim filmskim ambicijama. Primorana da bira, Norma se 1946. razvodi od Džimija, ali i potpisuje svoj prvi ugovor sa Foksom, za početnu platu od 125 dolara nedeljno.STUDIO insistira na njenoj promeni imena, ali i imidža. Početna ideja je bila da se zove Merilin Miler, međutim kombinujući ime sa prezimenom njene bake - Monro, shvatili su da imaju dobitnu kombinaciju. Njena duga, smeđa kosa je skraćena i ofarbana u platinasto plavu. Njenu transformaciju, pratile su i estetske korekcije nosa, brade, ali i mnogobrojni tretmani na zubima, kako bi se doprinelo njenom zanosnom osmehu.Prve dve godine, Merilin nije ostvarivala značajne uloge. Bile su to uglavnom male role, od kojih ni ona, ali ni studio nisu imali nikakvu dobit. Međutim, situacija se menja kada Merilin upoznaje jednog od najboljih holivudskih agenata, Džonija Hajda. Hajd uspeva da ubedi moćnog producenta i glavnog čoveka studija Derila Zanuka, u njen potencijal, insistirajući na pravoj ulozi. Bila je to relativno mala rola u filmu "Džungla na asfaltu", čuvenog Džona Hjustona. Zatim, nastavlja takođe mala, ali značajna ostvarenja u filmu "Sve o Evi", "Majmunska posla" i drugima. Ipak, rola koju je ostvarila 1953. u filmu "Nijagara", ostaće zabeležena kao jedna od njenih najznačajnijih dramskih uloga, ali i uloga koja će nezadrživo ubrzati njen put ka vrhu.
PUBLICITET koji je pratio, pretvara se u pravu lavinu, kada je iste godine, na naslovnoj strani prvog iz
danja magazina "Plejboj", osvanula fotografija gole Merilin. Skandal, ali i senzacija. Slike nastale, pre nego što je zvanično postala MM, budile su maštu muškaraca, doprinoseći njenom statusu seks-simbola, kakav nijedna glumica pre nje nije imala. Usledile su glavne uloge u filmovima "Muškarci više vole plavuše", kao i "Kako se udati za milionera", potvrđujući Monroovu kao jednu od najpopularnijih filmskih glumica, sa hordama obožavalaca širom sveta. Da su njeni snovi o slavi postali stvarnost, potvrdila je i prestižna ceromonija, ispred čuvenog Grumanovog pozorišta, gde je Monroova, posle premijere filma "Muškarci više vole plavuše", trajno ostavila otiske svojih šaka i stopala u cementu. JANUARA 1954. Merilin se udaje za čuvenog igrača bejzbola Džoa di Mađa. Bila je to velika ljubav dva potpuno različita senzibiliteta. De Mađo je bio tip stabilnog muškarca zaštitnika, što je njoj svakako imponovalo, ali prilično rigidan po pitanju njenog eksponiranja u javnosti. Prvi problemi su nastupili već na bračnom putovanju. Boraveći u Japanu, Merilin je pozvana da poseti Koreju, i tako udovolji mnogobrojnim obožavaocima. Monroova prihvata poziv, organizujući čak 10 nastupa pred raspomamljenom, uglavnom muškom publikom. Di Mađo je bio van sebe od besa. Svađe, izazvane njegovom ljubomorom nisu bile retke. Na snimanju filma "Sedam godina vernosti", kada je u centru Njujorka snimala kultnu scenu u kojoj joj vazduh iz podzemne železnice, provakativno podiže haljinu, izbila je svađa, koja je zamalo razultirala i fizičkim okršajem. Besan zbog rediteljskog insistiranja na ponavljanju, kao i reakcija odušev
ljenih prolaznika, Di Mađo nije mogao da se kontroliše. Kako više nije mogla da trpi njegovu patološku ljubomoru, Merilin je podnela zahtev za razvod braka, koji je okončan posle 9 meseci. Ipak, Di Mađo je do kraja njenog života ostao jedan od retkih prijatelja, na koje je mogla uvek da računa.Na vrhuncu svoje karijere Monroov, raskida ugovor sa "Foksom", praćena pretnjama Derila Zanuka. Ne mareći, odlazi u Njujork, u glumačku školu čuvenog Li Strazberga, kako bi usavršila tehniku glume. Posle godinu dana, vraća se u Holivud, a Zanuk ne uspevši da joj nađe dostojnu zamenu, priznaje poraz, nudeći joj novi ugovor. MERILIN insistira na ozbiljnijim ulogama od dotadašnjih seksi, ali ne naročito bistrih plavušica koje je tumačila. Ostvarujući rolu, nimalo glamurozne barske pevačice u filmu "Autobuska stanica", Monroova ne samo da dobija iznenađujuće dobre kritike, već biva i nominovana za prestižni Zlatni globus. Ipak, dobiće ga tri godine kasnije, za ulogu u hit filmu "Neki to vole vruće". Kritike koje je dobila, bile su sjajne. Čak je i sam reditelj, veliki Bili Vajlder, bio fasciniran njenim darom za komediju, iako je prethodno javno kritikovao njeno neodgovorno ponašanje. Neposredno pre toga, Merilin pokreće i producentsku kuću, u okviru koje snima film "Princ i plesačica", gde joj je partner Lorens Olivije, koji je bio i reditelj filma. Olivije je često bio na ivici živaca zbog kašnjenja, neodgovornosti, ali i promenljivog raspoloženja po kojima je Merilin bila poznata.
Poslednja pesma Kenediju
MONROVA je već tada bila u braku sa poznatim piscem Arturom Milerom, za koga se udala 1956. godine. Iako je njihov spoj delovao, u najmanju ruku čudno, njihova ljubav je trajala. šta više, Merilin je u tom braku silno želela decu. Ipak, iako je čak dva puta ostajala u drugom stanju, nije uspevala da iznese trudnoću. To je samo još više pojačavalo njenu depresivnost, kojoj je odavno bila sklona. Pokušavajući da je uteši, Miler je napisao scenario za film »The misfits«, u kojoj je glavna ženska uloga bila namenjena njoj. Ipak, brak je bio okončan pre nego što je film snimljen. Mnogo godina kasnije, Miler je izjavio da je Merilin bila izuzetno samodestruktivna. Bio je siguran da je stradala od same činjenice, da je ona Merilin Monro. Teret tog imena je bio preveliki za nju, rekao je Miler.Posle ostvarenja »The misfits«, po scenariju Artura Milera, koji je snimila sa Klerkom Geblom i Montgomeri Kliftom, Monrova počinje snimanje svog poslednjeg, nikada završenog filma »Something got to give« (Nešto se mora dati). Ovoga puta je njeno neodgovorno i promenljivo ponašanje dostiglo kulminaciju, ugrožavajući realizaciju projekta. Nedolasci na zakazano snimanje, kao i depresivnost koju je smenjivala histerija, probijali su rokove, ali i uticali na budžet filma. Studio nije želeo da toleriše njeno ponašanje, što je rezultiralo izbacivanjem iz projekta i traženjem adekvatne zamene. Međutim, glavni glumac, Din Martin, odbija da nastavi snimanje, ukoliko Monrova bude zamenjena. Nemajući rešenje, studio je bio primoran da vrati Merilin. POSLEDNJI njen javni nastup, bio je na rođendanu tadašnjeg američkog predsednika Džona Kenedija, s kojim je bila u vezi. Bila je to fatalna ljubav o kojoj su kružile najrazličitije priče. Iako se šuškalo o mnogim njegovim vezama sa najvećim zvezdama tog doba, veza između njega i Merilin bila je nešto posebno. Strastveno, dramatično, možda čak fatalno!? Samim tim, njeno pojavljivanje na ceremoniji, u direktnom TV-prenosu, na bini, neposredno ispred stola za kojim sedi predsednik sa svojom suprugom, smatralo se događajem bez presedana. U najglamuroznijem izdanju, Merilin je otpevala "Srećan rođendan g. predsedniče" i svojim nastupom ušla u istoriju.
Samo nekoliko dana kasnije, 5. avgusta 1962, Merilin je pronađena mrtva u svojoj kući u Los Anđelesu. Autopsijom je utvrđeno trovanje pilulama za spavanje, a zvanična istraga je konstatovala da je reč o samoubistvu. Imala je samo 36 godina. Svet je bio u šoku! Iako se borila sa depresijom
i bila sklona psihičkim krizama, ništa nije ukazivalo na fatalan ishod. Nasuprot zvaničnom izveštaju, mnogobrojne glasine su ukazivale da je reč o ubistvu. Sumnja se da je likvidacija naručena od državnih moćnika, ali neretko se pominje i mafija. Izvesno je da je svojim ulaskom u visoke političke krugove, mnogima zasmetala. Ne treba zaboraviti ni činjenicu da je pored "zabranjene" veze sa Džonom, Merilin imala aferu i sa njegovim bratom Robertom Kenedijem. To je svakako "detalj" koji dodatno komplikuje situaciju i ukazuje na moguću zaveru. Previše je verzija i nagađanja. Od tada, pa sve do danas, smrt Merilin Monro je jedna od najvećih misterija. SAHRANU, organizovanu tri dana kasnije, predvodio je Džo Dimađo. Jedini muškarac koji je do kraja voleo. Njena smrt, kao i njen život bili su senzacija. Koliko su fatalne žene Holivuda bile zaista fatalne? Da li je njihova fatalnost samo produkt neverovatno jake mašinerije, koja ih je oblikovala onako kako je želela? Menjali su im imena, boju kose, veličinu grudi i nosa. Učili su ih kako da se smeju i kako da govore. Posebno je pitanje koliko su i da li su bile srećne!? Većina njih je umrla sama, razočarana, bez ljubavi, iskrene podrške, neke čak i bez pravih prijatelja.Ipak, koliko god ih ogoleli, koliko god se trudili da demistifikujemo njihov fenomen i umanjimo njihov značaj, ne bismo uspeli da im oduzmemo harizmu, taj beskrajni božanski dar koji su posedovale i zahvaljujući čemu su postale to što jesu. U zamenu za snove, prinele su sebe kao žrtvu. Kao nagradu, dobile su posebnost, slavu i besmrtnost. Feljton Vecernje novosti 2006
No comments:
Post a Comment