Srpkinji ne treba viza

Urbana Srpkinja je utopljena u, ali bas u iste, probleme koje imaju pomalo vec izvikane junakinje takozvanih `zenskih` filmova i serija western produkcije kraja 20 veka. I tako je, iako je standard užasno različit, bliska, svim svojim prijateljicama sa plazme iz `spoljasnjeg` sveta. Na primer, problem pridobijanja-dobijanja i zadrzavanja muskarca je konkretan i nazalost stalan. Borba za 5 minuita NJEGOVOG vremena (cini mi se da alternativa i ne postoji) je takodje stalna borba u kojoj zenska strana dobija samo koliko joj ne treba - suvise malo i ponekad. Optuzuju i net i alijenaciju, i nas same kako nas nije vise briga za druge, jer ne vidimo vise nista od nas samih, ali ipak... Za nesto sto se zove bliskost gen je potpuno izgubljen. Jos davno. Ostao na pocetku poslednje decenije proslog veka. I kod nas i kod njih.

Dalje, nasa Srpkinja je na večitoj razmedji istoka i zapada – i socna talasasta domaćica sa tursko-madjarskim specijalitetom u rerni i menadzer-profesionalac-ka. Ume da bude bezobrazno otmena kada celu svoju platu da na parfem koji je videla u Vogue-u dok je listala na jednom od prodajnih mesta jer Vogue i dalje dosta košta za srpske standarde. Njena sudbina je često oskrnavljena urodjenim i naslednim kompleksom pripadnika istočne Evrope i sramotom dok čeka u redu za vizu. Tada ona prestaje da bude Evropljanka i postaje ponosna Srpkinja koja je navikla i na bombe i na redove, ali i na baletske premijere okruzena beogradskim `la creme` društvom.

Eto tako, ima jos dosta toga da sami sebi dokazemo i ubedimo tamo nekog koga treba ubediti da smo ne Evropa vec i daleka obecana zemlja bar po nacinu razmisljanja, aktivnostima, nama samima...Kako samo ne vide da smo isti. I da to postaje pomalo i tuzno. Nemamo vise vreme, pa cak ni za sebe, a zelimo da imamo puno toga sto je apsolutno trivijalno i materijalno bespotrebno. Lepo rece Ed Norton izmedju dva udarca u F. Clubu, no necu ga ponovo citirati. Cisto šekspirovski.