Gagarinov put

`Gagarinov put` Gregori Berka, je obelio obraz Bitefu, bar u Nisu.
Sa vecitom temom matrice, i nas samih u kapitalistickom ili neo-kapitalistickom sistemu vrednosti (pojam vrednosti je varijabilna, bas kao i njena sama sustinska vrednost), sopstveni uzas ranog ustajanja, dolazenja u fabrike, firme, tvornice (nazovimo ih kako zelite), ispijanja sopstvene duse u prasnjavoj praznini zivota, povratak, kuca i krevet, potpuna otudjenost od svog bica, svoje vrste. Pojam jedinstva i pripadnosti nekome, je u ovom slucaju-nasem slucaju, svedena na sturu pripadnost fellow-kolegama, onima koji su u tome, a svi smo u tome.To nas tesi. Nismo sami, neko jos zivi i pati, bas kao mi. Jos nekome je zivot oduzet, i bled, nikakav, prljav od fabrickog dima ili rahitican od tastature, zivot bez vazduha, filetrisan kancelarijom i halom, vracen.
I, nema izlaza. Tu smo, jer smo rodjeni, pa postojimo, a da bi postojali, moramo da bar malo uzimamo hrane, one materijalne za nase, umorno, sada vec dosadno telo. Za to, za taj zivot, koji se ne moze zivotom nazvati, jer nije ziv, nama treba posao. Rad. Fabrika i firma. A uzeli su nam sve. I tu ni Marks, ni Sartr ne pomazu. Tu smo mi sami, bez nas.
Kada vidite sebe i svoje na sceni, to u svakom slucaju zasluzuje aplauz, i to onaj iskren.