Jao, sto sam tralala

Nasmejana, tuzno predvidljiva, anoreksicna i razmazena barbika groteskne Hilton kooropacije koja u svom narucju drzi svoju omiljenu zivotinju, bez obzira da li je to (pre vise od osamdeset godina) tigar pored Katharine Hepburn ili nesto sto pre lici crtanom junaku iz Ice Age-a nego pravom psu, ona smelo zivi svoj sladak i dosadan zivot na nasoj zajednickoj planeti. Zivi ga na nacin koji je sama kreirala. Spava dok se ne probudi, na zabavama je uvek je pozovu, u prvim je VIP redovima vec vidjenih aukcija donjeg vesa prsatih americkih zvezdi 50ih ili jos jednog unikatnog para naocara Lennona. Kada kupuje, svesno otvara bar deset novih prodajnih mesta tog brenda, ali ne ide u shopping bez onoga sto joj predstavlja i dusevnu i fizicku hranu – MEDIJA. Ona je niko i nista bez njih, samo jedna od dosadnih i bogatih, odlicnih za izbegavanje i apdejtovani pikantni tabloidski trac u kome, priznajem, uzivaju pre svega predstavnice intelektualnih krugova, bez obzira na rasu ili geografsku sirinu, nasladjujuci se njenom urodjenom prazninom. Dakle ona je nista - sve do trenutka dok ne zablista u punom sjaju pred paparacima, negde oko 1 30 ujutru, ulazeci u klub slucajno izgubivsi gacice u beloj limuzini uzete sa seta sapunske Dinastije. U tom trenutku njena slika obilazi ceo svet, postaje neprevazidjeni zacin VH1 kanala i prodaje, beskonacno prodaje magazine, tako skupe tako obicnom svetu. Tu vlada u sjaju najnovijih shinera za telo i usne, pokusavajuci da provuce jos koji primerak vise svog neuspelog prvog, tako dugo ocekivanog hita.
Bogatasica dakle nije ni glumica, ni entertainer, ni model, ni pisac...Ona je sve to zajedno, samo uzasno lose usiljeno u jednoj osobi. Amater u umetnosti, ali i neprevazidjeni clishe imucnosti, koji je do savrsenstva doveden i tu je prostor gde je ona svoja i unikatna. Imitacija je same sebe, neshvacena i omrazena, otcepljena od ostalih zena koje je ne zele pored sebe iz apsolutno svih razloga, i muskaraca, koji su pored nje stekli sve one komplekse koje nisu uspeli da pokupe krajem 20. veka prilikom ekspanzije vec izvikanog neo-materijahata. Ona je sama u svojoj sopstvenoj iluziji navodnog svetlucavog i dosadnog savrsenstva.

Iz knjige `Diva u mojoj odeci`