Zorica Tomić, doktor i univerzitetski profesor kulturologije i komunikologije, napisala je interesantnu knjigu „Poljubac u doba kuliranja“ koju izdaje. U ovoj knjizi autorka se, između ostalog, bavi istorijom poljupca, vrstama poljubaca i sličnim temama.
- Počela sam da primećujem da se nešto promenilo u komunikaciji. Sve je manje bliskosti u interpersonalnim odnosima. Zaintrigiralo me je kada sam saznala od studenata da ne mogu da nađu momke ili devojke, a grad je na svakom koraku pun momaka i devojaka.
Zašto ste poljubac smestili u doba kuliranja?
- Mladi ljudi znaju za izraz „kuliranje“, a ja ga tretiram kao neku vrstu ravnodušnosti. Filozofski gledano, savremena kultura 21. veka u osnovi je kultura koja promoviše ravnodušnost. Ništa nas lepo ne uzbuđuje. I lepi i ružni prizori ostavljaju nas na distanci.
Kada je počeo period kuliranja?
- Krajem devedesetih godina 20. veka i to je povezano sa neonarcizmom koji je opet nastao kao posledica nekoliko faktora. Prvo, pojavom side ljudi su se uplašili i počeli da se bave samo sobom, to je period fitnesa, džogiranja i intervencija po sopstvenom telu. Drugi faktor je kapitalizam koji saopštava da ako čovek sam za sebe ništa ne učini, niko drugi neće za njega učiniti. Za nas u tranziciji to je zapanjujuće otkriće, jer nismo naučeni na takav sistem od malih nogu. Treći faktor je fantazam uspeha snažan kao nikada ranije i koji mora da bude vidljiv.
Koliko različitih vrsta poljubaca postoji?
- Postoji mnogo vrsta. Ljubimo prijatelje, neprijatelje, relikvije, hleb... Moje određenje ljudskog bića jeste da je čovek biće koje se ljubi. Jedino čovek daje ljubljenju simboličku vrednost. Poljubac ne znači najintimniji susret dva tela nego dve duše. Usta su ujedno najdelikatniji deo glave.
Zašto je u popularnoj kulturi sve manje poljubaca, a sve više nasilja i seksa?
- Poljupci su izašli iz mode kao i zaljubljeni parovi. Sada imate sve više solera, odnosno solo jahača. Oni razmišljaju da sve moraju sami. Mnogo mi je lakše da sam radim, sam jedem ili trošim. Ta ideologija je nastala sa instant hranom. Jedi brzo, sam i u hodu. Primetili ste verovatno da se i kod nas ljudi sve manje ljube, a sve se više mehanički cmaču u obraz.
Ipak, obeležava se Dan zaljubljenih.
- To je dokaz da stvarnog zaljubljivanja nema i da tu postoji problem. Taj dan obeležavaju zato što to inače ne praktikuju. Mislim da se pedesetih godina to nije slavilo, jer su se ljudi sami spontano zaljubljivali.
Da li mladi u Srbiji imaju uopšte želju za poljupcem?
- Sudeći po brojnim SMS-ovima koji se emituju na televiziji, ljudi vape za druženjem, seksom... Hiljade usamljenih drže u rukama daljinski i mobilni. Ruke više ne služe za pipkanje drugog nego za dodir sa tastaturom. Tastatura je naš ljubavnik. Mladi su naučeni da je najbezbrižniji život na bezbednoj distanci, a mobilni telefon je naša proteza, odnosno pomagalo za najelementarnije stvari.
Knjiga nam daje i svojevrsno istraživanje, čiji rezultati pokazuju da mlađe generacije u Srbiji sve manje komuniciraju ljubljenjem. Koje su okolnosti dovele do toga i šta je danas najrasprostranjeniji oblik naše komunikacije?-
- Počela sam da primećujem da se nešto promenilo u komunikaciji. Sve je manje bliskosti u interpersonalnim odnosima. Zaintrigiralo me je kada sam saznala od studenata da ne mogu da nađu momke ili devojke, a grad je na svakom koraku pun momaka i devojaka.
Zašto ste poljubac smestili u doba kuliranja?
- Mladi ljudi znaju za izraz „kuliranje“, a ja ga tretiram kao neku vrstu ravnodušnosti. Filozofski gledano, savremena kultura 21. veka u osnovi je kultura koja promoviše ravnodušnost. Ništa nas lepo ne uzbuđuje. I lepi i ružni prizori ostavljaju nas na distanci.
Kada je počeo period kuliranja?
- Krajem devedesetih godina 20. veka i to je povezano sa neonarcizmom koji je opet nastao kao posledica nekoliko faktora. Prvo, pojavom side ljudi su se uplašili i počeli da se bave samo sobom, to je period fitnesa, džogiranja i intervencija po sopstvenom telu. Drugi faktor je kapitalizam koji saopštava da ako čovek sam za sebe ništa ne učini, niko drugi neće za njega učiniti. Za nas u tranziciji to je zapanjujuće otkriće, jer nismo naučeni na takav sistem od malih nogu. Treći faktor je fantazam uspeha snažan kao nikada ranije i koji mora da bude vidljiv.
Koliko različitih vrsta poljubaca postoji?
- Postoji mnogo vrsta. Ljubimo prijatelje, neprijatelje, relikvije, hleb... Moje određenje ljudskog bića jeste da je čovek biće koje se ljubi. Jedino čovek daje ljubljenju simboličku vrednost. Poljubac ne znači najintimniji susret dva tela nego dve duše. Usta su ujedno najdelikatniji deo glave.
Zašto je u popularnoj kulturi sve manje poljubaca, a sve više nasilja i seksa?
- Poljupci su izašli iz mode kao i zaljubljeni parovi. Sada imate sve više solera, odnosno solo jahača. Oni razmišljaju da sve moraju sami. Mnogo mi je lakše da sam radim, sam jedem ili trošim. Ta ideologija je nastala sa instant hranom. Jedi brzo, sam i u hodu. Primetili ste verovatno da se i kod nas ljudi sve manje ljube, a sve se više mehanički cmaču u obraz.
Ipak, obeležava se Dan zaljubljenih.
- To je dokaz da stvarnog zaljubljivanja nema i da tu postoji problem. Taj dan obeležavaju zato što to inače ne praktikuju. Mislim da se pedesetih godina to nije slavilo, jer su se ljudi sami spontano zaljubljivali.
Da li mladi u Srbiji imaju uopšte želju za poljupcem?
- Sudeći po brojnim SMS-ovima koji se emituju na televiziji, ljudi vape za druženjem, seksom... Hiljade usamljenih drže u rukama daljinski i mobilni. Ruke više ne služe za pipkanje drugog nego za dodir sa tastaturom. Tastatura je naš ljubavnik. Mladi su naučeni da je najbezbrižniji život na bezbednoj distanci, a mobilni telefon je naša proteza, odnosno pomagalo za najelementarnije stvari.
Knjiga nam daje i svojevrsno istraživanje, čiji rezultati pokazuju da mlađe generacije u Srbiji sve manje komuniciraju ljubljenjem. Koje su okolnosti dovele do toga i šta je danas najrasprostranjeniji oblik naše komunikacije?-
Vladajući kulturni obrazac koji je do 5.oktobra carovao u svojoj turbo–porno-folk varijanti potpuno je razorio kategorijalni aparat normalnog sveta, ponudivši, kao uzorne, modele ljude sa margine, a time i njihove vrednosne sisteme. Moji studenti su pokazali da momci i devojke danas žive u dva gotovo odvojena univerzuma, i da svako od njih ima potpuno pogrešnu predstavu o tome šta onaj “drugi tabor” stvarno želi. Rekla bih da je Beograd danas pun doteranih, obrazovanih i vaspitanih devojaka i mladića koji se više bave pisanjem SMS poruka na svojim mobilnim telefonima, nego preduzimanjem stvarnih “osvajačkih” inicijativa. Štaviše, rekla bih da je savremeni trend, bolje “bezbedna distanca” nego opasna i neizvesna bliskost.
Ima li kod nas razlike između elite i džet seta, i šta je u Srbiji jedno, a šta drugo?
- Elita u smislu “najizvrsnijih”, svakako postoji, ali se čini da je marginalizovana. Umesto “elite”, vidljiv je uglavnom “džet set”, svet samoproklamovanih “slučajnih turista” na našoj javnoj sceni, potvrđujući, još jednom, da je pojam ugleda, u svom izvornom značenju, izgubio na težini.Šta su sada najveći problemi kod nas kada je reč o komunikaciji, i da li se mogu smatrati tipičnim za zemlje u tranziciji?- Ne mislim da smo u pogledu manjkavosti komunikacije zaostali u odnosu na svet. Radi se o tome da smo kao društvo u tranziciji još uvek zbunjeni promenema koje se dešavaju. Ali, za razliku od bogatijeg i razvijenijeg sveta, čini mi se da još nismo prihvatili standarde uljudnosti, koji, pre svega, pretpostavljaju da se drugi, ma koliko drugačije mislio ili pripadao drugoj političkoj opciji, mora poštovati.
Kako danas izgleda medijska mapa Srbije – zbog čega tabloidi i `žuta` štampa doživljavaju procvat, a ozbiljno, profesionalno i kritično novinarstvo gotovo da više nema publike?
- Zato što smo u poslednjih 15 godina dresirani za tu vrstu kodova. Tamo gde je banalnost pretvorena u vrhovni kriterijum kojim se rukovodi konkurentska logika kapitala, ne možete očekivati ohrabrenje za bilo koju vrstu kritičke perspektive. Drugim rečima, nije publika kriva, nego njeno potpuno nakaradno i planirano anesteziranje.
Kakav je uticaj rijaliti programa, odnosno, `televizije stvarnosti` na našu svakodnevicu?- To potpuno pothranjuje tezu o banalizaciji stvarnosti. Praviti spektakl od privatnog života i beznačajnih razgovora predstavlja poslednji stadijum kulture koja samu sebe izjeda iznutra. Jer, šta je sledeća faza spektakularizacije stvarnosti kada i ovo dosadi?Šta su najčešće odlike zabave koja nam stiže sa TV ekrana, i kako komentarišete fenomen “Velikog Brata”?- Jeftino, banalno, beznačajno. Štaviše, primetan je neviđen stepen potcenjivanja publike, koja se tretira kao maloumna, nedorasla i primitivna. A “Veliki Brat” je samo dokaz da mi u svemu kasnimo. To što emisija ima gledanost, najbolji je dokaz da druge televizije izgleda nemaju da ponude bolje sadržaje.
No comments:
Post a Comment